Zaštita od zračenja je u današnje doba, praktično elementarna potreba svakog domaćinstva, poslovnih i društvenih organizacija u kojima se ljudi, a posebno deca i zdrvstveno ugrožena lica, zadržavaju duži vremenski period.
U tom kontekstu je i medjunarodna zajednica preduzela korake i konstituisala institucije koje se bave ovim problemom na globalnom nivou, koje preporučuju svim uredjenim državama da donesu i posebne zakone u vezi zaštite od elektromagnetnog zračenja i čija je uloga da vrše razna istraživanja po tom pitanju i da svoja iskustva i zapažanja prenose medjunarodnoj zajednici.
U Srbiji je takav zakon donešen 2009. godine.
- Apsolutna zaštita je moguća samo upotrebom materijala koji će potpuno onemogućiti prostiranje elektromagnetnih talasa – u tom slučaju, aparati kojima je neophodan dotok odredjenih elektromagnetnih frekvencija neće moći funkcionisati.
- Delimična, ali dovoljno efikasna zaštita je moguća samo ako stimulišete sopstveni organizam odredjenim frekvencijama koje će prospešiti njegove regenerativne sposobnosti i samim time balansirati bioelektrični potencijal organizma.
- Da bi se to desilo, uredjaj ili sredstvo koje želite da koristite mora da odašilje elektromagnetne talase odredjene frekvencije.
- U moru ponuda medaljona, viskova, madraca, pločica – bez obzira na sertifikate i nagrade koje imaju, efikasni su samo oni koji odašilju odredjenu frekvenciju i tako vrše odredjeni uticaj na okruženje.
- Ukoliko naidjete na takve, informišete se o frekvenciji koju odašilju, proverite da li te frekvencije imaju blagorodno dejstvo i tražite dokaz o merljivosti dotične frekvencije.
U tehničkom smislu, primena zakona o zaštiti od (nejonizirajućih) zračenja u Srbiji se odnosi prvenstveno na infrastrukturalne objekte (dalekovodi, trafo stanice, antene za mobilnu telefoniju itd.), dok se u najrazvijenijim evropskim državama takvim zakonom reguliše i primena mera zaštite u objektima od društvenog značaja u kojima boravi više ljudi – škole, obdaništa, bolnice itd.
Još o prirodi elektromagnetnih zračenja
Ukoliko želimo dobro da razumemo prirodu zračenja, potrebno je pravilno shvatiti odnos izmedju ljudskog organizma i samih zračenja. Ljudski organizam u sebi svakako sadrži mnoge oblike zračenja kao što su: visokofrekventno, niskofrekventno, frekvencija moždanih talasa, puls, mikrotalasi itd. Svi živi organizmi su u nekoj vrsti interakcije zračenja i praktično gledano, zračenje je tehnološki okvir za sve oblike odnosa medju različitim entitetima. Drugačije rečeno, bilo koja relacija izmedju živih bića može da se očitava preko elektromagnetnih talasa jer za bilo koji oblik postojanja je neophodna izvesna količina energije a svaki oblik energije ima odredjeno vibraciono svojstvo koje je u uskoj korelaciji sa elektromagnetnim talasima. Svojim zračenjem, čovek deluje na okolinu tako da je ljudski organizam kao nedeljivi deo ljudske svesti, univerzalni izvor zračenja. Dakle, svaki živi organizam zapravo daje i prima energiju zračenja. Tako posmatrano, neumitno se može doći do zaključka da sve što je živo, deluje na zračenje i zavisi od zračenja. Upravo iz tog razloga, ne možemo apriori govoriti o štetnim zračenjima jer svaki prirodni oblik zračenja zasigurno ima neku svoju svrhu, dok tehnička zračenja koja su produkt ljudske civilizacije takodje imaju svoju upotrebnu svrhu, s tim što još nemamo dovoljno saznanja o poterncijalnim štetnim efektima po ljudsko zdravlje kada su u pitanju tehnička zračenja, najviše zbog njihovog relativno kratkog veka postojanja i to zato što se pretpostavlja da neke ozbiljnije posledice mogu da nastanu tek 10-20 godina nakon upotrebe i korišćenja izvora i nosioca ove vrste zračenja.